(Нови Сад, 1825 – Загреб, 1882)
српски књижевник и педагог
Рођен је у улици Златне греде бр. 31.
Отац му је био Јован Поповић (1797–1838),
свештеник у новосадској Алмашкој цркви,
а мајка Ана из сомборске породице Мојић.
Студије филологије завршио је у Бечу.
Био је члан Српског ученог друштва
и Југословенске академије знаности и уметности.
Сматра се за једног од најзначајнијих српских филолога XIX века.
Био је аутор речника, граматика и историјата језика,
као и уредник Српског рјечника и Летописа Матице српске.
Превео је Стари завет и дела Шекспира, Гетеа, Шилера.
Оставио је трајан траг у српској науци проучавајући српски језик
и његову историју.
(Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904)
Је био један од најзначајнијих
српских песника XIX века.
Рођен у Новом Саду, Змај је још
од ране младости почео да пише песме,
а његов стваралачки опус обухватају
и прозна дела, преводи и драме.
По професији је био лекар, али је
остао упамћен као велики дечји песник.
Сваке године у Новом Саду одржавају се
Змајеве дечије игре – фестивал за децу,
у његову част.
Активан у културном, друштвеном и
политичком животу, Змај је писао и
поезију за одрасле, као и политичке текстове
у којима је изражавао своја патриотска осећања,
љубав према природи и хуманистичке идеале.
Његов лик је остао симбол љубави,
хумора и доброте.
(Вршац, 1898 – Нови Сад, 1971)
Био је врсни адвокат, друштвени,
спортски и културни радник.
Са групом младића основао је
ФК „Војводина” у марту 1914. године.
Својим преданим радом и визијом
умногоме је допринео развоју фудбала.
Између осталог, био је члaн Упрaвнoг oдбoрa Матице српске,
дугoгoдишњи прeдсeдник Нaдзoрнoг oдбoрa
Друштвa зa Српскo нaрoднo пoзoриштe,
члaн Пaтрoнaтa Српскe вeликe гимнaзиje
и гeнeрaлни сeкрeтaр Jугoслoвeнскoг нoгoмeтнoг сaвeза.
За време окупације у Другом светском рату
био је један од покретача спасавања деце
из злогласног логора у Шарвару.
Сaхрaњeн je у пoрoдичнoj грoбници
нa Aлмaшкoм грoбљу у Нoвoм Сaду.
(Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785)
Био је истакнути српски песник,
историчар, барокни просветитељ,
бакрорезац, гравер, калиграф
и писац уџбеника.
Као песник, Орфелин је најзначајнија личност
српске поезије у XVIII веку.
Аутор је првог српског буквара из 1767. године
и првих уџбеника латинског језика.
Писао је приручнике о лековитом биљу
и његовој употреби,
као и рецептуре за производњу различитих вина.
Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог,
издато у Венецији 1772. године.
Седамдесетих година XVIII века
изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.
(Нови Сад, 1873 – Нови Сад, 1938)
Био је српски композитор,
тамбураш и есперантиста.
Као младић, у Новом Саду је изучавао
столарски и стакларски занат,
али их није завршио јер је сво слободно време
посвећивао музици и песми.
Након завршеног берберског заната
отворио је своју радњу на данашњем Житном тргу.
Свирао је тамбуру и гитару,
писао је песме.
Био је један од пионира народне музике код Срба.
Компоновање је изучавао код познатог
српског композитора Исидора Бајића.
Са својим тамбурашким оркестром држао је концерте
у Немачкој, Аустрији, Русији, Бугарској, Пољској.
Оснивач је Новосадског друштва есперантиста.
Живео је у Улици Милана Ракића број 11
(кућа данас не постоји).
Новосађани су га звали "чика Марко".
(Нови Сад, 1816 – Нови Сад, 1883)
Била је велика српска добротворка.
Врло млада се удала за богатог трговца
грчког порекла Јована Трандафила.
Рано оставши без деце,
Трандафили су се посветили хуманитарном раду,
помажући сирочад, сиромашну децу и њихове породице.
Финансирали су обнову Николајевске,
Успенске и Јерменске цркве у Новом Саду,
али и бројних зграда и споменика страдалих у бомбардовању
у револуцији 1848/9.
Од једног дела средстава, завештаних Маријиним тестаментом,
основан је фонд помоћу којег су се школовали ученици
Српске велике гимназије.
Најзначајнија њена задужбина био је Завод за издржавање
сироте и сиромашне деце у Новом Саду.
Зграда је изграђена по пројекту архитекте Момчила Тапавице,
а данас се у њој налази Матица српска.
(Зајечар, 1846 – Трст, 1875)
Био је српски публициста и књижевни критичар,
и отац социјализма у нашем народу.
Студирао је у Санкт Петербургу и Цириху
као стипендиста српске владе.
Критикујући бирократски систем у Кнежевини Србији
изгубио је стипендију и вратио се у Србију.
Издавао је листове "Раденик" (први социјалистички лист у Србији),
"Јавност" и "Ослобођење".
Бавио се и књижевном критиком,
оштро осуђујући српске романтичарске песнике
Лазу Костића и Ђуру Јакшића.
Током 1874. године провео је 9 месеци у затвору у Пожаревцу
као политички затвореник, што му је озбиљно нарушило здравље.
Упутио се на лечење у Беч,
али је изненада преминуо на путу до тамо.
(Печуј, 1890 – Београд, 1942)
Био је српски сликар и друштвено-политички делатник.
Гимназију је завршио у родном граду,
а потом Занатско-уметничку школу и Ликовну академију у Будимпешти.
Боравио је и у Паризу.
Српску војску је у Печују 1918. године дочекао са одушевљењем.
После неуспелог припајања барањско-бајске области Краљевини СХС,
преселио се у Београд.
Оженио се Новосађанком Олгом Хаџи, кћерком Косте Хаџија Млађег.
Био је у срдачним односима са књижевницима Вељком Петровићем и Милошем Црњанским,
као и сликарем Миланом Коњовићем.
Један је од оснивача Државне ликовне академије у Београду.
Као сликар, познат је по својим портретима и пејзажима,
преставник српског модернизма.
(Нови Сад, 1854 – Крагујевац, 1881)
Била је борац за женска права
и прва жена социјалиста у Србији.
Почетком 70-их година 19. века
потпала је под утицај социјалистичких идеја,
захваљујући свом кућном учитељу Светозару Марковићу.
Студирала је на Педагошком факултету у Цириху.
Поред српског, говорила је још пет страних језика.
По повратку у Србију, покушала је да покрене
Женску школу у Крагујевцу.
Међутим, школа је врло брзо престала са радом,
а Милица је означена као сумњива особа левичарских схватања.
Како не би била прогнана из Србије,
ступа у брак са радикалским политичарем Пером Тодоровићем.
У Новом Саду је 1880. године основала
једну од првих организација за женска права.
У својој борби за женска права,
али и у ширењу идеја социјализма,
имала је велику подршку своје сестре Анке Нинковић (1855-1923).
(Београд, 1853 – Нови Сад, 1923)
Био је доајен српског позоришта.
Још као младић показивао је велики таленат за глуму,
опробавши се пред београдском публиком.
На позив Антонија Хаџића придружио се Српском народном позоришту (СНП).
Први пут је заиграо пред новосадском публиком 1873. године,
а наредне четири деценије остао је везан за СНП као глумац, редитељ и управник.
Умро је у гардероби позоришта, спремајући се да изађе
пред новосадску публику и обележи 50 година свог рада.
Женио се три пута,
а прва жена била му је глумица Јелисавета – Јеца Поповић.
Јеца Добриновић (Врањево, 1841 – Осијек, 1898)
била је једно од шесторо деце свештеника Луке Поповића
који су се определили за глумачку професију.
Први пут се појавила на позорници 1868. године
у новосадском СНП-у,
у коме је остала до краја живота.
(Београд, 1853 – Нови Сад, 1923)
Био је доајен српског позоришта.
Још као младић показивао је велики таленат за глуму,
опробавши се пред београдском публиком.
На позив Антонија Хаџића придружио се Српском народном позоришту (СНП).
Први пут је заиграо пред новосадском публиком 1873. године,
а наредне четири деценије остао је везан за СНП као глумац, редитељ и управник.
Умро је у гардероби позоришта, спремајући се да изађе
пред новосадску публику и обележи 50 година свог рада.
Женио се три пута,
а прва жена била му је глумица Јелисавета – Јеца Поповић.
Јеца Добриновић (Врањево, 1841 – Осијек, 1898)
била је једно од шесторо деце свештеника Луке Поповића
који су се определили за глумачку професију.
Први пут се појавила на позорници 1868. године
у новосадском СНП-у,
у коме је остала до краја живота.
(Буковац, 1832 – Београд, 1914)
Био је српски уредник новина и преводилац.
Гимназију је похађао у Сремским Карловцима,
Сегедину и Загребу,
а права је докторирао у Бечу.
Уређивао је часописе „Седмица“, „Српски дневник“ и „Даница“.
Покренуо је и уређивао часопис „Даничар“,
који је излазио у Новом Саду од 1860. до 1972. године.
Захваљујући томе добио је надимак „Даничар“.
У њему је објављивао своје преводе пољских књижевника,
представника романтизма.
Као преводилац је запамћен по томе што је први превео
Сервантесовог „Дон Кихота“ на српски језик.
Био је библиотекар Народне библиотеке у Београду,
дописни члан Српског ученог друштва
и почасни члан Српске краљевске академије.
Неко време становао је у Алмашкој Улици број 16 (данас 20).
(Кула, 1878 – Нови Сад, 1915)
Био је српски композитор, учитељ и музички педагог.
Завршио је Велику православну гимназију у Новом Саду,
у којој је касније 14 година био професор певања и појања.
Радио је на редиговању црквеног појања,
водио је ученичке хорове.
Прикупљао је народне песме и прилагођавао их за извођење
на класичним инструментима.
Најпознатије дело из његовог опуса је опера Кнез Иво од Семберије.
У тадашњој штампи објављивао је радове из музичке педагогије.
У Новом Саду је 1909. године основао музичку школу за децу и омладину.
Она и данас постоји и носи његово име.
Често се селио, а одређено време је становао у Алмашком крају –
у Скерлићвој, а потом у улици Саве Вуковића број 3.
(Бели Манастир, 1892 – Београд, 1989)
Био је српски математичар, универзитетски професор и академик.
Завршивши гимназију у Новом Саду,
школовање је наставио у Бечу, Загребу и Будимпешти.
Током Првог светског рата, пребегавши из аустроугарске војске,
као добровољац се борио на Солунском фронту.
Постао је професор на Техничком факултету у Београду,
раме уз раме са Михајлом Петровићем Аласом и Милутином Миланковићем.
Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 – Београд, 1981)
био је историчар уметности, књижевник и културни делатник.
Студирао је историју уметности и књижевност на париској Сорбони.
Путовао је по Европи у циљу формирања збирке за оснивање Музеја кнеза Павла –
данас Народног музеја у Београду.
Заслужан је и за оснивање Галерије фресака 1951. године.
Радивој и Милан Кашанин живели су неко време у Барањској (тада Мишијој) улици.
Данашњи, трећи по реду храм на овом месту, подигнут 1797. године,
највећи је православни храм у граду.
Посвећен је празнику Света три Јерарха.
Иконостас је рад дрворезбара Аксентија Марковића,
а иконе на иконостасу дело српског сликара Арсенија Теодоровића из 1803. године.
У исто време Теодоровић је започео и радове на зидном сликарству,
које је завршио око 1811. године.
Посебну вредност у цркви представља икона Пресвете Богородице из 1905. године,
рад чувеног српског сликара Уроша Предића.
Матица српска представља најстарију културну, књижевну и научну институцију
српског народа.
Основана је у Пешти 1826. године,
а одатле је 1864. године пресељена у Нови Сад.
Зграда у којој се данас налази седиште Матице српске
изграђена је 1912. године, за потребе сиротишта,
средствима највеће српске добротворке Марије Трандафил.
Аутор пројекта ове палате, у стилу историцизма,
био је архитекта Момчило Тапавицa,
први Србин који је представљао своју земљу на Олимпијским играма 1896. године у Атини.
Налази се на мапи, али је изван границе ПКИЦ Алмашки крај.
Зграда у којој се налазила чувена и веома посећена кафана „Три круне“
изграђена је 1902. године, у стилу историцизма,
на месту старе кафане, према пројекту Имреа Кицвегера.
Инвеститор и власник кафане био је велепоседник Лазар Дунђерски,
припадник једне од најбогатијих и најутицајнијих породица
на простору данашње Војводине.
Кафана је затворена 40-их година 20. века. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Културна станица Свилара налази се на месту некадашње фабрике текстила
која је била у приватном власништву у периоду између два светска рата.
На овом месту некада је био и погон за бојење свиле.
Данас је Свилара културни простор намењен
савременим интерпретацијама наслеђа
кроз интеракцију уметника, организација и појединаца.
Она представља и сећање на прво индустријско постројење у граду –
Државну фабрику свиле, највећу свилару у Угарској,
основану почетком 1884. године.
На месту данашњег храма подигнута је прва црква.
Била је мањих димензија.
То је било половином последње деценије 17. века.
Владика Висарион Павловић подигао је нову, већу цркву.
То се десило између 1734. и 1740. године.
Црква је оштећена током бомбардовања 1849. године.
Прва велика обнова била је од 1851. до 1853. године.
Пројекат је радио Густав Шаиба.
Друга обнова била је од 1902. до 1905. године.
Пројектовао ју је Михајло Харминц из Будимпеште.
Зидне слике радио је Стеван Алексић.
Рад је између 1902. и 1904. године.
Иконостас је из пештанске радионице.
Иконе је насликао Паја Јовановић.
То је било између 1903. и 1905. године.
Витражне композиције је урадио Желер Имреа.
Он је уметник из Будимпеште. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Зграда Гимназије изграђена је 1900. године.
Изграђена је у стилу историцизма.
Пројекат је радио архитекта Владимир Николић.
Средства за изградњу обезбедио је добротвор барон Милош Бајић.
Налази се на месту Прве православне гимназије из 1731. године.
У непосредној је близини Владичанског двора и Саборне цркве.
Гимназија има велики просветни и историјско-архитектонски значај. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Црква је подигнута средином 30-их година 18. века.
Подигнута је као задужбина угледних трговаца Недељка Богдановића и његове браће.
Једна је од најстаријих сакралних грађевина у Новом Саду.
Током бомбардовања 1849. године била је оштећена.
Обновљена је између 1860. и 1862. године.
Средства за обнову обезбедили су велики добротвори Јован и Марија Трандафил, који су ту и сахрањени.
Иконостас је рад Георгија Девића.
Иконе на иконостасу је насликао српски сликар Павле Симић 1861/1862. године.
Витражне композиције израдио је Владимир Курочка 1933. године.
Он је сликар руског порекла.
У овој цркви 1913. године крштени су синови великих научника Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Фабрика оловака и пенкала фирме Хампел и Вак подигнута је 1922. године.
Налазила се у Улици Ђорђа Рајковића.
(Нови Сад, 1825 – Загреб, 1882)
српски књижевник и педагог
Рођен је у улици Златне греде бр. 31.
Отац му је био Јован Поповић (1797–1838),
свештеник у новосадској Алмашкој цркви.
Мајка Ана потиче из сомборске породице Мојић.
Студије филологије завршио је у Бечу.
Био је члан Српског ученог друштва
и Југословенске академије знаности и уметности.
Сматра се једним од најзначајнијих српских филолога XIX века.
Аутор је речника, граматика и историјата језика.
Уређивао је Српски рјечник и Летопис Матице српске.
Превео је Стари завет, дела Шекспира, Гетеа и Шилера.
Оставио је трајан траг у науци
проучавајући српски језик и његову историју.
(Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904)
Био је један од најзначајнијих српских песника XIX века.
Рођен је у Новом Саду.
Змај је још од ране младости почео да пише песме.
Његов стваралачки опус обухвата песме, прозу,
преводе и драме.
По професији је био лекар.
Остао је упамћен као велики дечји песник.
Сваке године у Новом Саду одржавају се Змајеве дечије игре.
То је фестивал за децу, у његову част.
Био је активан у културном животу.
И у друштвеном и политичком животу.
Писао је и поезију за одрасле.
Писао је и политичке текстове.
У њима је изражавао своја патриотска осећања.
И љубав према природи.
И хуманистичке идеале.
Његов лик је остао симбол љубави.
И симбол хумора и доброте.
(Вршац, 1898 – Нови Сад, 1971)
Био је врсни адвокат.
Био је и друштвени радник.
И спортски и културни радник.
Са групом младића основао је ФК „Војводина”.
То је било у марту 1914. године.
Својим радом и визијом допринео је развоју фудбала.
Био је члан Управног одбора Матице српске.
Дуго је био председник Надзорног одбора Друштва за
Српско народно позориште.
Члан је Патроната Српске велике гимназије.
Генерални је секретар Југословенског ногометног савеза.
Током Другог светског рата био је активан.
Био је један од покретача спасавања деце из логора у Шарвару.
Сахрањен је у породичној гробници.
На Алмашком гробљу у Новом Саду.
(Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785)
Био је истакнути српски песник.
Био је и историчар.
Барокни просветитељ.
Бакрорезац, гравер и калиграф.
Писац уџбеника.
Као песник, најзначајнија је личност српске поезије у XVIII веку.
Аутор је првог српског буквара.
Издат је 1767. године.
Написао је и прве уџбенике латинског језика.
Писао је приручнике о лековитом биљу.
И о његовој употреби.
Давао је рецептуре за производњу вина.
Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог.
Објављено је у Венецији 1772. године.
Седамдесетих година XVIII века изабран је за почасног члана.
Члан је Уметничке академије у Бечу.
(Нови Сад, 1873 – Нови Сад, 1938)
Био је српски композитор.
Био је и тамбураш.
И есперантиста.
Као младић у Новом Саду изучавао је занате.
Столарски и стакларски.
Није их завршио.
Завршио је берберски занат.
Отворио је радњу на данашњем Житном тргу.
Сво слободно време посвећивао је музици и песми.
Свирао је тамбуру и гитару.
Писао је песме.
Компоновање је учио код Исидора Бајића.
Био је један од пионира народне музике код Срба.
Са својим оркестром држао је концерте.
Свирао је у Немачкој, Аустрији, Русији, Бугарској и Пољској.
Био је оснивач Новосадског друштва есперантиста.
Живео је у Улици Милана Ракића број 11.
Та кућа данас не постоји.
Новосађани су га звали „чика Марко“.
(Нови Сад, 1816 – Нови Сад, 1883)
Била је велика српска добротворка.
Врло млада се удала за богатог трговца
грчког порекла Јована Трандафила.
Рано оставши без деце,
Трандафили су се посветили хуманитарном раду,
помажући сирочад, сиромашну децу и њихове породице.
Финансирали су обнову Николајевске,
Успенске и Јерменске цркве у Новом Саду,
али и бројних зграда и споменика страдалих у бомбардовању
у револуцији 1848/9.
Од једног дела средстава, завештаних Маријиним тестаментом,
основан је фонд помоћу којег су се школовали ученици
Српске велике гимназије.
Најзначајнија њена задужбина био је Завод за издржавање
сироте и сиромашне деце у Новом Саду.
Зграда је изграђена по пројекту архитекте Момчила Тапавице,
а данас се у њој налази Матица српска.
(Зајечар, 1846 – Трст, 1875)
Био је српски публициста и књижевни критичар,
и отац социјализма у нашем народу.
Студирао је у Санкт Петербургу и Цириху
као стипендиста српске владе.
Критикујући бирократски систем у Кнежевини Србији
изгубио је стипендију и вратио се у Србију.
Издавао је листове „Раденик“ (први социјалистички лист у Србији),
„Јавност“ и „Ослобођење“.
Бавио се и књижевном критиком,
оштро осуђујући српске романтичарске песнике
Лазу Костића и Ђуру Јакшића.
Током 1874. године провео је 9 месеци у затвору у Пожаревцу
као политички затвореник, што му је озбиљно нарушило здравље.
Упутио се на лечење у Беч,
али је изненада преминуо на путу до тамо.
(Печуј, 1890 – Београд, 1942)
Био је српски сликар и друштвено-политички делатник.
Гимназију је завршио у родном граду,
а потом Занатско-уметничку школу и Ликовну академију у Будимпешти.
Боравио је и у Паризу.
Српску војску је у Печују 1918. године дочекао са одушевљењем.
После неуспелог припајања барањско-бајске области Краљевини СХС,
преселио се у Београд.
Оженио се Новосађанком Олгом Хаџи,
кћерком Косте Хаџија Млађег.
Био је у срдачним односима са књижевницима
Вељком Петровићем и Милошем Црњанским,
као и сликарем Миланом Коњовићем.
Један је од оснивача Државне ликовне академије у Београду.
Као сликар, познат је по својим портретима и пејзажима,
представник српског модернизма.
(Нови Сад, 1854 – Крагујевац, 1881)
Била је борац за женска права
и прва жена социјалиста у Србији.
Почетком 70-их година 19. века потпала је
под утицај социјалистичких идеја,
захваљујући свом кућном учитељу Светозару Марковићу.
Студирала је на Педагошком факултету у Цириху.
Поред српског, говорила је још пет страних језика.
По повратку у Србију, покушала је да
покрене Женску школу у Крагујевцу.
Међутим, школа је врло брзо престала са радом,
а Милица је означена као сумњива особа левичарских схватања.
Како не би била прогнана из Србије,
ступа у брак са радикалским политичарем Пером Тодоровићем.
У Новом Саду је 1880. године основала
једну од првих организација за женска права.
У својој борби за женска права,
али и у ширењу идеја социјализма,
имала је велику подршку своје сестре Анке Нинковић (1855–1923).
(Београд, 1853 – Нови Сад, 1923)
Био је доајен српског позоришта.
Још као младић
показивао је велики таленат за глуму.
Опробавши се пред београдском публиком.
На позив Антонија Хаџића
придружио се Српском народном позоришту (СНП).
Први пут је заиграо пред новосадском публиком 1873. године.
Наредне четири деценије остао је везан за СНП
као глумац, редитељ и управник.
Умро је у гардероби позоришта,
спремајући се да изађе пред новосадску публику
и обележи 50 година свог рада.
Женио се три пута.
Прва жена била му је глумица Јелисавета – Јеца Поповић.
Јеца Добриновић (Врањево, 1841 – Осијек, 1898)
Била је једно од шесторо деце свештеника Луке Поповића.
Који су се определили за глумачку професију.
Први пут се појавила на позорници 1868. године
у новосадском СНП-у.
Остала је у СНП-у до краја живота.
(Буковац, 1832 – Београд, 1914)
Био је српски уредник новина и преводилац.
Гимназију је похађао у Сремским Карловцима,
Сегедину и Загребу,
а права је докторирао у Бечу.
Уређивао је часописе „Седмица“, „Српски дневник“ и „Даница“.
Покренуо је и уређивао часопис „Даничар“,
који је излазио у Новом Саду од 1860. до 1972. године.
Захваљујући томе добио је надимак „Даничар“.
У њему је објављивао своје преводе пољских књижевника,
представника романтизма.
Као преводилац је запамћен по томе што је први превео
Сервантесовог „Дон Кихота“ на српски језик.
Био је библиотекар Народне библиотеке у Београду,
дописни члан Српског ученог друштва
и почасни члан Српске краљевске академије.
Неко време становао је у Алмашкој улици број 16 (данас 20).
(Кула, 1878 – Нови Сад, 1915)
Био је српски композитор,
учитељ и музички педагог.
Завршио је Велику православну гимназију у Новом Саду.
У тој гимназији је касније 14 година био професор певања и појања.
Радио је на редиговању црквеног појања.
Водио је ученичке хорове.
Прикупљао је народне песме
и прилагођавао их за извођење на класичним инструментима.
Најпознатије дело из његовог опуса је опера Кнез Иво од Семберије.
У тадашњој штампи објављивао је радове из музичке педагогије.
У Новом Саду је 1909. године основао музичку школу за децу и омладину.
Та школа и данас постоји и носи његово име.
Често се селио.
Одређено време је становао у Алмашком крају –
прво у Скерлићвој,
а потом у Улици Саве Вуковића број 3.
(Бели Манастир, 1892 – Београд, 1989)
Био је српски математичар.
Био је универзитетски професор и академик.
Завршио је гимназију у Новом Саду.
Школовање је наставио у Бечу, Загребу и Будимпешти.
Током Првог светског рата пребегао је из аустроугарске војске.
Као добровољац борио се на Солунском фронту.
Постао је професор на Техничком факултету у Београду.
Раме уз раме са Михајлом Петровићем Аласом и Милутином Миланковићем.
Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 – Београд, 1981)
Био је историчар уметности.
Био је књижевник и културни делатник.
Студирао је историју уметности и књижевност на париској Сорбони.
Путовао је по Европи у циљу формирања збирке за оснивање Музеја кнеза Павла.
Данас је то Народни музеј у Београду.
Заслужан је и за оснивање Галерије фресака 1951. године.
Радивој и Милан Кашанин живели су неко време у Барањској (тада Мишијој) улици.
Данашњи, трећи по реду храм на овом месту,
подигнут је 1797. године.
Највећи је православни храм у граду.
Посвећен је празнику Света три Јерарха.
Иконостас је рад дрворезбара Аксентија Марковића,
а иконе на иконостасу дело су српског сликара Арсенија Теодоровића
из 1803. године.
У исто време, Теодоровић је започео радове на зидном сликарству,
које је завршио око 1811. године.
Посебну вредност у цркви представља
икона Пресвете Богородице из 1905. године,
рад чувеног српског сликара Уроша Предића.
Матица српска је најстарија културна,
књижевна и научна институција српског народа.
Основана је у Пешти 1826. године,
а 1864. године пресељена у Нови Сад.
Зграда у којој се данас налази седиште Матице српске
изграђена је 1912. године, као сиротиште,
средствима највеће српске добротворке Марије Трандафил.
Пројекат палате у стилу историцизма
израдио је архитекта Момчило Тапавица –
први Србин који је представљао своју земљу
на Олимпијским играма 1896. године у Атини.
Налази се на мапи, али је изван границе ПКИЦ Алмашки крај.
Зграда у којој се налазила чувена и веома посећена кафана „Три круне“
изграђена је 1902. године, у стилу историцизма,
на месту старе кафане, према пројекту Имреа Кицвегера.
Инвеститор и власник кафане био је велепоседник Лазар Дунђерски,
припадник једне од најбогатијих и најутицајнијих породица
на простору данашње Војводине.
Кафана је затворена 40-их година 20. века.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Културна станица Свилара налази се
на месту некадашње фабрике текстила.
Која је била у приватном власништву
у периоду између два светска рата.
На овом месту некада је био
и погон за бојење свиле.
Данас је Свилара културни простор
намењен савременим интерпретацијама наслеђа.
Кроз интеракцију уметника,
организација и појединаца.
Она представља и сећање
на прво индустријско постројење у граду –
Државну фабрику свиле,
највећу свилару у Угарској.
Основану почетком 1884. године.
На месту данашњег храма
подигнута је прва црква.
Била је мањих димензија.
То је било половином последње деценије 17. века.
Владика Висарион Павловић
подигао је нову, већу цркву.
То се десило између 1734. и 1740. године.
Црква је оштећена
током бомбардовања 1849. године.
Прва велика обнова била је од 1851. до 1853. године.
Пројекат је радио Густав Шаиба.
Друга обнова била је од 1902. до 1905. године.
Пројектовао ју је Михајло Харминц из Будимпеште.
Зидне слике радио је Стеван Алексић.
Рад је између 1902. и 1904. године.
Иконостас је из пештанске радионице.
Иконе је насликао Паја Јовановић.
То је било између 1903. и 1905. године.
Витражне композиције је урадио Желер Имреа.
Он је уметник из Будимпеште.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ
Старо језгро Новог Сада)
Зграда Гимназије изграђена је 1900. године.
Изграђена је у стилу историцизма.
Пројекат је радио архитекта Владимир Николић.
Средства за изградњу обезбедио је добротвор барон Милош Бајић.
Налази се на месту Прве православне гимназије из 1731. године.
У непосредној је близини Владичанског двора и Саборне цркве.
Гимназија има велики просветни и историјско-архитектонски значај.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Црква је подигнута
средином 30-их година 18. века.
Подигнута је као задужбина
угледних трговаца Недељка Богдановића
и његове браће.
Једна је од најстаријих сакралних
грађевина у Новом Саду.
Током бомбардовања 1849. године
била је оштећена.
Обновљена је између 1860. и 1862. године.
Средства за обнову обезбедили су
већи добротвори Јован и Марија Трандафил,
који су ту и сахрањени.
Иконостас је рад Георгија Девића.
Иконе на иконостасу је насликао
српски сликар Павле Симић
1861/1862. године.
Витражне композиције израдио је
Владимир Курочка 1933. године.
Он је сликар руског порекла.
У овој цркви 1913. године
крштени су синови великих научника
Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн.
Фабрика оловака и пенкала фирме Хампел и Вак
подигнута је 1922. године.
Налазила се у Улици Ђорђа Рајковића.
(Нови Сад, 1825 – Загреб, 1882)
српски књижевник и педагог
Рођен је у улици Златне греде бр. 31.
Отац му је био Јован Поповић (1797–1838),
свештеник у новосадској Алмашкој цркви.
Мајка Ана потиче из сомборске породице Мојић.
Студије филологије завршио је у Бечу.
Био је члан Српског ученог друштва
и Југословенске академије знаности и уметности.
Сматра се једним од најзначајнијих српских филолога XIX века.
Аутор је речника, граматика и историјата језика.
Уређивао је Српски рјечник и Летопис Матице српске.
Превео је Стари завет, дела Шекспира, Гетеа и Шилера.
Оставио је трајан траг у науци
проучавајући српски језик и његову историју.
(Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904)
Био је један од најзначајнијих српских песника XIX века.
Рођен је у Новом Саду.
Змај је још од ране младости почео да пише песме.
Његов стваралачки опус обухвата песме, прозу,
преводе и драме.
По професији је био лекар.
Остао је упамћен као велики дечји песник.
Сваке године у Новом Саду одржавају се Змајеве дечије игре.
То је фестивал за децу, у његову част.
Био је активан у културном животу.
И у друштвеном и политичком животу.
Писао је и поезију за одрасле.
Писао је и политичке текстове.
У њима је изражавао своја патриотска осећања.
И љубав према природи.
И хуманистичке идеале.
Његов лик је остао симбол љубави.
И симбол хумора и доброте.
(Вршац, 1898 – Нови Сад, 1971)
Био је врсни адвокат.
Био је и друштвени радник.
И спортски и културни радник.
Са групом младића основао је ФК „Војводина”.
То је било у марту 1914. године.
Својим радом и визијом допринео је развоју фудбала.
Био је члан Управног одбора Матице српске.
Дуго је био председник Надзорног одбора Друштва за
Српско народно позориште.
Члан је Патроната Српске велике гимназије.
Генерални је секретар Југословенског ногометног савеза.
Током Другог светског рата био је активан.
Био је један од покретача спасавања деце из логора у Шарвару.
Сахрањен је у породичној гробници.
На Алмашком гробљу у Новом Саду.
(Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785)
Био је истакнути српски песник.
Био је и историчар.
Барокни просветитељ.
Бакрорезац, гравер и калиграф.
Писац уџбеника.
Као песник, најзначајнија је личност српске поезије у XVIII веку.
Аутор је првог српског буквара.
Издат је 1767. године.
Написао је и прве уџбенике латинског језика.
Писао је приручнике о лековитом биљу.
И о његовој употреби.
Давао је рецептуре за производњу вина.
Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог.
Објављено је у Венецији 1772. године.
Седамдесетих година XVIII века изабран је за почасног члана.
Члан је Уметничке академије у Бечу.
(Нови Сад, 1873 – Нови Сад, 1938)
Био је српски композитор.
Био је и тамбураш.
И есперантиста.
Као младић у Новом Саду изучавао је занате.
Столарски и стакларски.
Није их завршио.
Завршио је берберски занат.
Отворио је радњу на данашњем Житном тргу.
Сво слободно време посвећивао је музици и песми.
Свирао је тамбуру и гитару.
Писао је песме.
Компоновање је учио код Исидора Бајића.
Био је један од пионира народне музике код Срба.
Са својим оркестром држао је концерте.
Свирао је у Немачкој, Аустрији, Русији, Бугарској и Пољској.
Био је оснивач Новосадског друштва есперантиста.
Живео је у Улици Милана Ракића број 11.
Та кућа данас не постоји.
Новосађани су га звали „чика Марко“.
(Нови Сад, 1816 – Нови Сад, 1883)
Била је велика српска добротворка.
Врло млада се удала за богатог трговца
грчког порекла Јована Трандафила.
Рано оставши без деце,
Трандафили су се посветили хуманитарном раду,
помажући сирочад, сиромашну децу и њихове породице.
Финансирали су обнову Николајевске,
Успенске и Јерменске цркве у Новом Саду,
али и бројних зграда и споменика страдалих у бомбардовању
у револуцији 1848/9.
Од једног дела средстава, завештаних Маријиним тестаментом,
основан је фонд помоћу којег су се школовали ученици
Српске велике гимназије.
Најзначајнија њена задужбина био је Завод за издржавање
сироте и сиромашне деце у Новом Саду.
Зграда је изграђена по пројекту архитекте Момчила Тапавице,
а данас се у њој налази Матица српска.
(Зајечар, 1846 – Трст, 1875)
Био је српски публициста и књижевни критичар,
и отац социјализма у нашем народу.
Студирао је у Санкт Петербургу и Цириху
као стипендиста српске владе.
Критикујући бирократски систем у Кнежевини Србији
изгубио је стипендију и вратио се у Србију.
Издавао је листове „Раденик“ (први социјалистички лист у Србији),
„Јавност“ и „Ослобођење“.
Бавио се и књижевном критиком,
оштро осуђујући српске романтичарске песнике
Лазу Костића и Ђуру Јакшића.
Током 1874. године провео је 9 месеци у затвору у Пожаревцу
као политички затвореник, што му је озбиљно нарушило здравље.
Упутио се на лечење у Беч,
али је изненада преминуо на путу до тамо.
(Печуј, 1890 – Београд, 1942)
Био је српски сликар и друштвено-политички делатник.
Гимназију је завршио у родном граду,
а потом Занатско-уметничку школу и Ликовну академију у Будимпешти.
Боравио је и у Паризу.
Српску војску је у Печују 1918. године дочекао са одушевљењем.
После неуспелог припајања барањско-бајске области Краљевини СХС,
преселио се у Београд.
Оженио се Новосађанком Олгом Хаџи,
кћерком Косте Хаџија Млађег.
Био је у срдачним односима са књижевницима
Вељком Петровићем и Милошем Црњанским,
као и сликарем Миланом Коњовићем.
Један је од оснивача Државне ликовне академије у Београду.
Као сликар, познат је по својим портретима и пејзажима,
представник српског модернизма.
(Нови Сад, 1854 – Крагујевац, 1881)
Била је борац за женска права
и прва жена социјалиста у Србији.
Почетком 70-их година 19. века потпала је
под утицај социјалистичких идеја,
захваљујући свом кућном учитељу Светозару Марковићу.
Студирала је на Педагошком факултету у Цириху.
Поред српског, говорила је још пет страних језика.
По повратку у Србију, покушала је да
покрене Женску школу у Крагујевцу.
Међутим, школа је врло брзо престала са радом,
а Милица је означена као сумњива особа левичарских схватања.
Како не би била прогнана из Србије,
ступа у брак са радикалским политичарем Пером Тодоровићем.
У Новом Саду је 1880. године основала
једну од првих организација за женска права.
У својој борби за женска права,
али и у ширењу идеја социјализма,
имала је велику подршку своје сестре Анке Нинковић (1855–1923).
(Београд, 1853 – Нови Сад, 1923)
Био је доајен српског позоришта.
Још као младић
показивао је велики таленат за глуму.
Опробавши се пред београдском публиком.
На позив Антонија Хаџића
придружио се Српском народном позоришту (СНП).
Први пут је заиграо пред новосадском публиком 1873. године.
Наредне четири деценије остао је везан за СНП
као глумац, редитељ и управник.
Умро је у гардероби позоришта,
спремајући се да изађе пред новосадску публику
и обележи 50 година свог рада.
Женио се три пута.
Прва жена била му је глумица Јелисавета – Јеца Поповић.
Јеца Добриновић (Врањево, 1841 – Осијек, 1898)
Била је једно од шесторо деце свештеника Луке Поповића.
Који су се определили за глумачку професију.
Први пут се појавила на позорници 1868. године
у новосадском СНП-у.
Остала је у СНП-у до краја живота.
(Буковац, 1832 – Београд, 1914)
Био је српски уредник новина и преводилац.
Гимназију је похађао у Сремским Карловцима,
Сегедину и Загребу,
а права је докторирао у Бечу.
Уређивао је часописе „Седмица“, „Српски дневник“ и „Даница“.
Покренуо је и уређивао часопис „Даничар“,
који је излазио у Новом Саду од 1860. до 1972. године.
Захваљујући томе добио је надимак „Даничар“.
У њему је објављивао своје преводе пољских књижевника,
представника романтизма.
Као преводилац је запамћен по томе што је први превео
Сервантесовог „Дон Кихота“ на српски језик.
Био је библиотекар Народне библиотеке у Београду,
дописни члан Српског ученог друштва
и почасни члан Српске краљевске академије.
Неко време становао је у Алмашкој улици број 16 (данас 20).
(Кула, 1878 – Нови Сад, 1915)
Био је српски композитор,
учитељ и музички педагог.
Завршио је Велику православну гимназију у Новом Саду.
У тој гимназији је касније 14 година био професор певања и појања.
Радио је на редиговању црквеног појања.
Водио је ученичке хорове.
Прикупљао је народне песме
и прилагођавао их за извођење на класичним инструментима.
Најпознатије дело из његовог опуса је опера Кнез Иво од Семберије.
У тадашњој штампи објављивао је радове из музичке педагогије.
У Новом Саду је 1909. године основао музичку школу за децу и омладину.
Та школа и данас постоји и носи његово име.
Често се селио.
Одређено време је становао у Алмашком крају –
прво у Скерлићвој,
а потом у Улици Саве Вуковића број 3.
(Бели Манастир, 1892 – Београд, 1989)
Био је српски математичар.
Био је универзитетски професор и академик.
Завршио је гимназију у Новом Саду.
Школовање је наставио у Бечу, Загребу и Будимпешти.
Током Првог светског рата пребегао је из аустроугарске војске.
Као добровољац борио се на Солунском фронту.
Постао је професор на Техничком факултету у Београду.
Раме уз раме са Михајлом Петровићем Аласом и Милутином Миланковићем.
Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 – Београд, 1981)
Био је историчар уметности.
Био је књижевник и културни делатник.
Студирао је историју уметности и књижевност на париској Сорбони.
Путовао је по Европи у циљу формирања збирке за оснивање Музеја кнеза Павла.
Данас је то Народни музеј у Београду.
Заслужан је и за оснивање Галерије фресака 1951. године.
Радивој и Милан Кашанин живели су неко време у Барањској (тада Мишијој) улици.
Данашњи, трећи по реду храм на овом месту,
подигнут је 1797. године.
Највећи је православни храм у граду.
Посвећен је празнику Света три Јерарха.
Иконостас је рад дрворезбара Аксентија Марковића,
а иконе на иконостасу дело су српског сликара Арсенија Теодоровића
из 1803. године.
У исто време, Теодоровић је започео радове на зидном сликарству,
које је завршио око 1811. године.
Посебну вредност у цркви представља
икона Пресвете Богородице из 1905. године,
рад чувеног српског сликара Уроша Предића.
Матица српска је најстарија културна,
књижевна и научна институција српског народа.
Основана је у Пешти 1826. године,
а 1864. године пресељена у Нови Сад.
Зграда у којој се данас налази седиште Матице српске
изграђена је 1912. године, као сиротиште,
средствима највеће српске добротворке Марије Трандафил.
Пројекат палате у стилу историцизма
израдио је архитекта Момчило Тапавица –
први Србин који је представљао своју земљу
на Олимпијским играма 1896. године у Атини.
Налази се на мапи, али је изван границе ПКИЦ Алмашки крај.
Зграда у којој се налазила чувена и веома посећена кафана „Три круне“
изграђена је 1902. године, у стилу историцизма,
на месту старе кафане, према пројекту Имреа Кицвегера.
Инвеститор и власник кафане био је велепоседник Лазар Дунђерски,
припадник једне од најбогатијих и најутицајнијих породица
на простору данашње Војводине.
Кафана је затворена 40-их година 20. века.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Културна станица Свилара налази се
на месту некадашње фабрике текстила.
Која је била у приватном власништву
у периоду између два светска рата.
На овом месту некада је био
и погон за бојење свиле.
Данас је Свилара културни простор
намењен савременим интерпретацијама наслеђа.
Кроз интеракцију уметника,
организација и појединаца.
Она представља и сећање
на прво индустријско постројење у граду –
Државну фабрику свиле,
највећу свилару у Угарској.
Основану почетком 1884. године.
На месту данашњег храма
подигнута је прва црква.
Била је мањих димензија.
То је било половином последње деценије 17. века.
Владика Висарион Павловић
подигао је нову, већу цркву.
То се десило између 1734. и 1740. године.
Црква је оштећена
током бомбардовања 1849. године.
Прва велика обнова била је од 1851. до 1853. године.
Пројекат је радио Густав Шаиба.
Друга обнова била је од 1902. до 1905. године.
Пројектовао ју је Михајло Харминц из Будимпеште.
Зидне слике радио је Стеван Алексић.
Рад је између 1902. и 1904. године.
Иконостас је из пештанске радионице.
Иконе је насликао Паја Јовановић.
То је било између 1903. и 1905. године.
Витражне композиције је урадио Желер Имреа.
Он је уметник из Будимпеште.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ
Старо језгро Новог Сада)
Зграда Гимназије изграђена је 1900. године.
Изграђена је у стилу историцизма.
Пројекат је радио архитекта Владимир Николић.
Средства за изградњу обезбедио је добротвор барон Милош Бајић.
Налази се на месту Прве православне гимназије из 1731. године.
У непосредној је близини Владичанског двора и Саборне цркве.
Гимназија има велики просветни и историјско-архитектонски значај.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Црква је подигнута
средином 30-их година 18. века.
Подигнута је као задужбина
угледних трговаца Недељка Богдановића
и његове браће.
Једна је од најстаријих сакралних
грађевина у Новом Саду.
Током бомбардовања 1849. године
била је оштећена.
Обновљена је између 1860. и 1862. године.
Средства за обнову обезбедили су
већи добротвори Јован и Марија Трандафил,
који су ту и сахрањени.
Иконостас је рад Георгија Девића.
Иконе на иконостасу је насликао
српски сликар Павле Симић
1861/1862. године.
Витражне композиције израдио је
Владимир Курочка 1933. године.
Он је сликар руског порекла.
У овој цркви 1913. године
крштени су синови великих научника
Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн.
Фабрика оловака и пенкала фирме Хампел и Вак
подигнута је 1922. године.
Налазила се у Улици Ђорђа Рајковића.
