Данашњи, трећи по реду храм на овом месту, подигнут 1797. године, највећи је
православни храм у граду. Посвећен је празнику Света три Јерарха. Иконостас је
рад дрворезбара Аксентија Марковића, а иконе на иконостасу дело су српског сликара
Арсенија Теодоровића из 1803. године. У исто време Теодоровић је започео и
радове на зидном сликарству, које је завршио око 1811. године. Посебну вредност
у цркви представља икона Пресвете Богородице из 1905. године, рад чувеног
српског сликара Уроша Предића.
Матица српска представља најстарију културну, књижевну и научну институцију
српског народа. Основана је у Пешти 1826. године, а одатле је 1864. године
пресељена у Нови Сад. Зграда у којој се данас налази седиште Матице српске
изграђена је 1912. године, за потребе сиротишта, средствима највеће српске
добротворке Марије Трандафил. Аутор пројекта ове палате, у стилу историцизма,
био је архитекта Момчило Тапавица, први Србин који је представљао своју земљу
на Олимпијским играма 1896. године у Атини.
Матица српска представља најстарију културну, књижевну и научну институцију српског народа. Основана је у Пешти 1826. године, а одатле је 1864. године пресељена у Нови Сад. Зграда у којој се данас налази седиште Матице српске изграђена је 1912. године, за потребе сиротишта, средствима највеће српске добротворке Марије Трандафил. Аутор пројекта ове палате, у стилу историцизма, био је архитекта Момчило Тапавица, први Србин који је представљао своју земљу на Олимпијским играма 1896. године у Атини.
налази се на мапи али ја изван границе ПКИЦ
Алмашки крај Зграда у којој се налазила чувена и веома посећена кафана „Три круне“ изграђена је 1902. године, у стилу историцизма, на месту старе кафане, према пројекту Имреа Кицвегера,. Инвеститор и власник кафане био је велепоседник Лазар Дунђерски,
припадник једне од најбогатијих и најутицајнијих породица на простору данашње Војводине. Кафана је затворена 40-их година 20. века.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Кућа је добила име по свом бившем власнику др Кости Хаџију, истакнутом
новосадском адвокату и политичару, који је овде живео са својом женом и деветоро
деце. Кућа је изграђена у другој деценији 20. века. У њој су боравиле многе
знамените личности као што су: књижевник Вељко Петровић, руски барон Петар
Врангели и српски сликар Петар Добровић.
Културна станица Свилара, налази се на месту некадашње фабрике текстила која је била у приватном власништву у периоду између два светска рата. На овом месту некада је био и погон за бојење свиле. Данас је Свилара културни простор намењен савременим интерпретацијама наслеђа кроз интеракцију уметника, организација и појединаца. Она представља и сећање на прво индустријско постројење у граду – Државну фабрику свиле, највећу свилару у Угарској, основану почетком 1884. године.
На месту данашњег храма, подигнута је прва црква, мањих димензија, половином
последње деценије 17. века. Владика Висарион Павловић је између 1734. i 1740.
године, подигао нову и већу цркву. Црква је оштећена у бомбардовању 1849.
године. Прва велика обнова изведена је периоду између 1851. и 1853. године према
пројекту градитеља Густава Шаибе, а друга између 1902. и 1905. године, према
пројекту Михајла Харминца, архитекте из Будимпеште. Зидне композиције израдио
је српски сликар Стеван Алексић, између 1902. и 1904. године. Иконостас је дело
пештанске радионице, а иконе на иконостасу је насликао чувени српски сликар
Паја Јовановић између 1903. и 1905. године. Витражне композиције, са ликовима
светитеља и историјских личности, дело су Желер Имреа, уметника из
Будимпеште. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
На месту данашњег храма, подигнута је прва црква, мањих димензија, половином последње деценије 17. века. Владика Висарион Павловић је између 1734. i 1740.
године, подигао нову и већу цркву. Црква је оштећена у бомбардовању 1849. године. Прва велика обнова изведена је периоду између 1851. и 1853. године према пројекту градитеља Густава Шаибе, а друга између 1902. и 1905. године, према пројекту Михајла Харминца, архитекте из Будимпеште. Зидне композиције израдио
је српски сликар Стеван Алексић, између 1902. и 1904. године. Иконостас је дело пештанске радионице, а иконе на иконостасу је насликао чувени српски сликар
Паја Јовановић између 1903. и 1905. године. Витражне композиције, са ликовима светитеља и историјских личности, дело су Желер Имреа, уметника из Будимпеште.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Зграда Гимназије изграђена је 1900. године, у стилу историцизма, према пројекту архитекте Владимира Николића. Средства за изградњу обезбедио је добротвор барон Милош Бајић. Налази се на месту Прве православне гимназије из 1731. године, у непосредној близини Владичанског двора и Саборне цркве. Гимназија има велики просветни и историјско-архитектонски значај.
(Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Црква је подигнута средином 30-их година 18. века као задужбина угледних
трговаца Недељка Богдановића и његове браће. Једна је од најстаријих сакралних
грађевина у Новом Саду. Током бомбардовања 1849. године црква је била
оштећена, али је обновљена између 1860. и 1862. године средствима великих
добротвора Јована и Марије Трандафил, који су ту и сахрањени. Иконостас је рад
Георгија Девића, а иконе на иконостасу су дело српског сликара Павла Симића из
1861/1862. године. Витражне композиције је израдио Владимир Курочка 1933.
године, сликар руског порекла. У овој цркви крштени су 1913. године синови
великих научника Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Црква је подигнута средином 30-их година 18. века као задужбина угледних трговаца Недељка Богдановића и његове браће. Једна је од најстаријих сакралних
грађевина у Новом Саду. Током бомбардовања 1849. године црква је била оштећена, али је обновљена између 1860. и 1862. године средствима великих
добротвора Јована и Марије Трандафил, који су ту и сахрањени. Иконостас је рад Георгија Девића, а иконе на иконостасу су дело српског сликара Павла Симића из 1861/1862. године. Витражне композиције је израдио Владимир Курочка 1933. године, сликар руског порекла. У овој цркви крштени су 1913. године синови великих научника Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн. (Овај објекат налази се у обухвату ПКИЦ Старо језгро Новог Сада)
Фабрика оловака и пенкала фирме Хампел и Вак, подигнута 1922. године, налазила
се у Улици Ђорђа Рајковића.
