Историја заштите Алмашког краја

Непосредно по окончању Другог светског рата формирана је прва установа за заштиту непокретног културног наслеђа – Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, данашњи Републички завод за заштиту споменика културе, Београд. Од самог почетка конзерватори своју пажњу усмеравају ка Алмашком крају кроз спровођење различитих истраживања слојева од значаја за културу: историјских, етнолошких, археолошких, до историје уметности и архитектуре, као и валоризацију простора и објеката.

Једно од првих решења које је донео Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије односи се на стављање под заштиту иконостаса Алмашке цркве (решење бр. 1280/48 из 1948. године). Тиме је још давне 1948. године заштићен храм Света Три јерарха, као визуелни и идентитетски симбол, несумњива културна и уметничка вредност целог краја. Можемо рећи да овај акт представља почетни корак у деловању службе заштите у овом делу Новог Сада.

У наредним годинама радило се на заштити једне од највећих вредности ове целине – њеног јединственог амбијента села у граду, неправилне матрице узаних, кривудавих улица насталих градњом објеката на сувим гредама између водених токова, бара и рукаваца.

Сами објекти који се налазе на овом простору, у највећем броју, својим архитектонским и стилским вредностима не могу се мерити са објектима у Старом језгру Новог Сада или у Подграђу Петроварадина. Управо њихова једноставност, скроман избор материјала и декорације, приближни габарити, занимљиви детаљи зиданих ограда, прозора, забата или браварије, дворишта, заједно са објектима значајније архитектуре, доприносе стварању јединственог градског амбијента.

Развој Алмашког краја, од 1950. године, када је званично усвојен први Генерални урбанистички план Новог Сада, плански је спровођен усвајањем и реализацијом генералних и детаљних урбанистичких планова.

Заводи за заштиту споменика су учествовали, а учествују и данас у доношењу ових планова, у мери у којој је то учешће омогућено законском регулативом. У периоду 60-тих започело се и са публиковањем првих стручних студија. Године 1983, на основу ранијих истраживања која је спровео Покрајински завод за заштиту споменика културе, објављена је студија Заштита урбаног наслеђа у урбаној структури Новог Сада. Ова студија настала је као резултат бројних истраживања из ранијих периода и размишљања о заштити целина, а не само појединачних објеката. Јавности је тада презентована валоризација целина и истакнут значај очувања појединих карактеристичних и вредних амбијенталних целина у Новом Саду.

Године 1994, Завод за урбанизам Нови Сад и Општински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду сачинили су студију Основе заштите градитељског наслеђа градског језгра Новог Сада, којом су заједничким радом настојали да допринесу очувању амбијената Новог Сада. Ова студија је награђивана на архитектонским и урбанистичким салонима у Нишу и Новом Саду, а у једном периоду била је основни документ којим је Град Нови Сад чувао градитељско наслеђе и развијао град.

Закон о културним добрима из 1990. године („Сл. Гласник СРС“ 6/90) по први пут је увео појам претходне заштите, а већ 1991. године сарадници Општинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, данашњи Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уврстили су 279 објеката из Алмашког краја на списак претходне заштите.

Упоредо се активно ради на заштити појединачних вредних објеката и покретног наслеђа.

Завод за заштиту споменика културе Војводине је 1950-51. године донео неколико решења којима је заштитио већи број старих и ретких књига, које се чувају у Матици српској, као и у Библиотеци Матице српске.

Исти Завод је 1968. године, посебним решењем, заштитио 17 ретких и старих штампаних богослужбених књига које се налазе у употреби у Алмашкој цркви.

Зграда Матице српске је за непокретно културно добро утврђена Решењем Покрајинског завода за заштиту споменика културе бр. 01-130/2-73 из 1973. године. На предлог Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Петроварадин, Извршно веће АПВ утврдило је зграду Матице српске за културно добро од великог значаја 1991. године („Сл. лист АПВ“ 25/91).

На предлог Покрајинског завода, Народна скупштина Републике Србије прогласила је Алмашку цркву за непокретно културно добро од изузетног значаја („Сл. гласник РС” 16/90).

Године 2013, сарадници Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, у складу са Законом о културним добрима, ставили су Алмашки крај као целину у режим претходне заштите. Године 2016, ревидиране су границе заштићене целине и иста је поново утврђена у режим претходне заштите.

Током 2017. и 2018. године Завод приступа изради Предлога Одлуке о утврђивању Алмашког краја за просторно-културно-историјску целину, и 27. јуна 2019. године Алмашки крај је утврђен за културно добро (Одлука о утврђивању за просторно културно-историјску целину – 05 бр. 633-6504/2019, Сл. гласник Републике Србије бр. 47/2019).

Свилара

Први подаци о Свилари у Новом Саду датирају из 1765. године. Претпоставља се да је реч о мануфактуруној производњи, а зграда прве Свиларе је изгорела за време бомбардовања 1849. године.     

Неколико деценија касније донета је Одлука о изградњи депоа за свилени кокон (1883. године), а следеће је подигнута предионица са 120 вретена коју је покретала парна машина. Било је то прво индустријско постројење у граду и највећа свилара у целој Уграској.  Четири године касније, фабрика је добила још две парне машине, а капацитет предионице повећан је на 180 вретена. На оригиналном плану комплекса Свиларе из 1885. године приказани су изграђени и планирани објекти. Поред изграђеног депоа за чауре, предионице, базена, димњака и управе, планирана је фазна изградња смештајних капацитета за раднике, административног објекта, амбуланте, магацина за угаљ, као и проширење свих постојећих садржаја. У Свилари је радило око 500 радница, у почетку махом Италијанки, а касније су се и Новосађанке приучиле раду у свиларској индустрији.

Почетком прошлог века, новосадска фабрика свиле имала је 400 запослених, извозила је свилене нити у Аустрију, Немачку, Француску и Италију и тако остваривала значајан приход. У периоду између два светска рата, Свилара је доживљавала успоне и падове, зависно од тога колико су произвођачи били у стању да понуде свилених чаура. Тридесетих година, на иницијативу Алфонса Хрибера, директора Дирекције државног свиларства, делатност фабрике је проширена на прераду сировине у финални производ – свилену тканину. Изграђени су нови објекат за предионицу (2800 вретена) и ткачница. Оснива се погон за оплемењивање свиле, фарбање и завршни поступак обраде тканине који такође добија посебан објекат. Педесетих година XX века, услед масовне појаве штеточине дудовца, посечена су и повађена дудова стабла, што је означило крај развоја ове привредне гране у Новом Саду.

Данас се у сачуваном објекту бојадисаоне-погона за фарбање некадашње фабрике, налази Културна станица Свилара, на углу улица Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића. Задржана је форма некадашњег индустријског објекта, а пажљивом реконструкцијом добијен је модеран, мултифункционални простор отворен за уметнике, организације, односно за све грађане са креативним идејама и културно-уметничким и друштвеним програмима.

Зграда седишта Матице Српске у Новом Саду – културно добро од великог значаја (Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Петроварадин, број 01-130/2-73 од 12. фебруара 1973. године; Сл. лист АПВ бр. 28/91)

Матица Српска основана је 1826. године у Пешти и представља најстарију културну, књижевну и научну институцију српског народа. Из Пеште у Нови Сад пресељена је 1864. године.

Простор на коме је подигнута зграда Матице српске има занимљиву прошлост. Дуго времена називан је Хански плац, према Хану за трговце из Турске. Хан је постајао доста дуго, од 1748 .до 1849. године, и  у њему су  смештај за себе, своју робу  и запреге налазили трговци који су долазили са подручија Османлијског царства. Боравак у   хану био за њих  обавезан, то јест представљао је неку врсту карантина. Хан је страдао у бомбардовању града 1849. године, када је порушен и спаљен. За време трајања Подунавске војне границе, у периоду од 1698. до 1746. године, овде је био стан заповедника српских трупа, команданта града. Као најпознатији у историји остао је запамћен Секула Витковић, слављен на двору у Бечу, као јунак у борбама против Ракоцијевих устаника (Ракоцијев устанак или Устанак куруца: 1703-1711. године).  

По завештању Марије Трандафил, Матица српска је била у обавези да на   месту Ханског плаца изгради  дом  за  сирочад. Зграда је подигнута је између 1910-1913. године, за потребе сиротишта, по пројекту архитекте Момчила Тапавице.  Служила је овој сврси до 1929. године  када се сиротиште сели у за нову  зграду на Сајлову.    Током и непосредно по завршетку Првог светског рата у  објекату  се налазила  ратна болница. Стално седиште Матице српске зграда је постаје 1929.године.

По својој некадашњој и садашњој намени, по композицији, обликовању и позицији, палата има значајну културно-историјску и архитектонско-урбанистичку вредност. Једноспратни објекат, са дугачким крилима дуж две улице, има засечен угао са еркером на спрату и нешто повученијом куполом. Фасаде, рашчлањене ризалитима са троугаоним фронтонима, трапезасте куполе на крову, хоризонтални кордонски венци, као и решења у ентеријеру, рађени су у стилу позног историцизма. У Матици српској налази се и већи број портрета – оснивача Матице и других значајних личности чији су аутори српских сликари, претежно из XIX века. Такође, у пословним просторијама налазе се слике савремених, претежно новосадских сликара.   У згради се поред седишта Матице српске налази и Библиотека Матице српске са читаоницама, матична одељења (рукописно, лексикографско и друга научна одељења), урадништво часописа Летописа Матице српске, издавачки центар, антикварница и књижара. У Библиотеци Матице српске налазе се рукописи, рукописне и штампане књиге као и часописи који су, због својих културно-уметничких и научно-историјских вредности проглашени споменицима културе и представљају покретна културна добра.

Уз калкански зид, у улици Матице српске изгарађен је 1990/91. године анекс за потребе Библиотеке Матице српске, по пројекту архитекте Милана Марића.      

ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ ЗА АЛМАШКУ ЦРКВУ- културно добро од изузетног значаја

(Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика кутуре НРС бр. 1280/48 од 6. августа 1948. године; Сл. Гласник РС бр.16/90)

Данас постојећа црква Света Три јерарха или Алмашка црква, како је уобичајено да се зове, подигнута је трећа по реду на овом месту. Први Алмашки храм подигнут је y периоду 1716–1718. године. У овом делу тадашњег Петроварадинског шанца населили су се становници коморског села Алмаш. Пресељење села Алмаш и колонизација y новом крају, одиграло се за непуне две године, када су и подигнуте прве куће, као и храм. Како је новопридошло становништво било веома сиромашно, тако је и храм који су подигли био скромних димензија, од материјала који се могао наћи у близини: био је од плетера, облепљен блатом и покривен даскама. Према предању, овај српски живаљ никако није могао да се договори коме да посвети цркву, а спор је решен сасвим случајно: приликом копања бунара у порти пронађена је икона Света Три јерарха (Григорије Богослов, Василије Велики и Јован Златоусти), те је, сходно Провиђењу, храм и посвећен овој тројици светитеља. Ова црква није била дугог века, па је 1733. године сазидана нова која је имала темеље од печене, а зидове од непечене цигле, свод и кров од дасака, поплочан циглом.Садашњи, трећи по реду храм, подигнут је 1797. године, на специфичан начин: стара црква није рушена, већ је преко ње грађена нова, како би се литургије стално одржавале. Када је довршена нова црква, стара је срушена, а матријал изнет из цркве.

Садашњи храм је највећа православна богомоља y граду. С обзиром да Алмашани дуго нису сматрани правим грађанима, они су из ината подигли највећу цркву y Новом Саду. За разлику од садашњег, оригинални торањ је имао виши куполаст завршетак, али је исти порушен у бомбардовању града дванаестог јуна 1849. године, а како приликом обнове, 1852. године, није било довољно средстава да се уради идентичан торањ, саграђен је овај који и сада постоји.

Током обнове цркве, y лето 1852. године, поправљен је кров на лађи цркве и бакром покривен горњи део звоника, који је ту стајао до Првог светског рата. У јабуку под крстом стављена је бакарна цилиндрична кутија са повељом на  којој  је писало  да је торањ обновљен прилогом из Русије од 900 златних рубаља, као и да је крст са јабуком постављен љета Господња 1852. У ово време патријарх српски био је Јосиф Рајачић, владика бачки Платон Атанацковић, а старешина храма протојереј Павле Стаматовић. Исте године, 3. јула, ову цркву посетио је аустријски цар, Франц Јозеф уједно и велики војвода Војводства Србије, који је током Благодарења целивао Јеванђеље.

Током Првог светског рата, поскидана су звона и бакар са цркве и претопљени за војне потребе.

Следећи радови на цркви обављени су током 1933. године, а из тадашње новосадске штампе дознаје се да је стари цреп са крова замењен новим, дотадашњи леп на фасади, на лађи цркве и на торњу обијен и замењен новим од аранђеловачког млевеног мрамора са подножјем изграђеним y уметном камену. Крст и јабука скинути су и дати стручњацима на позлату. Постојала је намера да се тадашњи лимени кров на торњу замени бакарним који је постојао до Првог светског рата, али није било довољно прихода. Приликом обијања лепа откривен је на сва три портала уметничкки каменорезачки рад, који је нестручним оправкама током ранијих деценија био премазиван и оштећен бојом и малтером. Портали су од тада остали откривени и више нису премазивани, нити малтерисани.         извршена је 80-их  

Дуборез у цркви је радио Аксентије Марковић, а иконостас познати сликар Арсеније Теодоровић. За Аксентија и његовог брата Арсенија Марковића важило је да су први дрворезбари међу новосадским Србима, да се њихови послови хвале у осам епископија, а митрополит Стефан Стратимировић тврди да су они први слободну ову уметност донели y ове крајеве и y њој поучили Србе. Резбарске послове Аксентије је започео 1800. године, а морали су бити окончани до 1803. године, јер је те године Арсеније Теодоровић започео сликање икона (постоји запис на иконостасу – икона Васкрсење Христово y центру друге зоне), а у исто време је започео и радове на сликању зидних површина, посао који вероватно није завршио до 1811. године. После рушења дела цркве у бомбардовању 1849. године, услед прокишњавања дошло је до оштећења зидних икона, па је црквена општина одлучила, 1866. године, да их прекречи и преко њих постави молерај. Ове композиције су тако остале сакривене пуних 118. година. Унутрашње обнове цркве поново су вршене 1937. године, а живопис није откривен, па је црква поново префарбана. На сводовима су доста невешто стилизовани облаци и небо, који су стајали пуних 47. година. Ове радове извео је декоративни сликар Стојан Лазић из Новог Сада. Рестаурацију икона обавио је Пимен Максимовић Софронов, који је иначе родом из Естоније, а y Југославију је дошао 1934. године.      

Приликом рестаураторских радова у унутрашњости Алмашке цркве, 1983. године, испод вишеслојних кречних намаза, откривено је монументално зидно сликарство, за које се није знало. Радови унутар цркве, обављени су под руководством сликара- конзерватора Душана Нонина. Открићем зидних слика на сводовима храма, добио се један важан сегмент, значајан за проучавање српског зидног сликарства на ширем подручју Карловачке митрополије. Посебну вредност цркви даје икона Пресвете Богородице, рад чувеног српског сликара Уроша Предића из 1905. године.  

Алмашка црква је једнобродна грађевина, засвођена полуобличастим сводом, полукружном апсидом и звоником који се уздиже из прочеља и почива на четири ступца, од којих су западни уграђени y зидну масу, а источни су слободно стојећи.

Спољашње фасаде цркве једноставно су рашчлањене конструктивно-декоративним елементима, y виду витких, једноставно профилисаних пиластара. На бочним спољашњим зидовима пиластри су удвојени, са варијантом јонских капитела. Хоризонтална подела је назначена помоћу два кордонска венца, при дну и при врху, целом дужином фасаде, чијој живости доприносе велики, лучно завршени прозори, са класицитичким детаљима y виду оштро преломљених гирланди на оковима прозора.

Звоник, који је карактеристични део барокне архитектуре y Подунављу, овде је завршен са доста плитком четворообличастом металном куполом.

Три портала, претежно неокласицистичке обраде, доминантан су украс фасада. Унутрашњост храма је богато декорисана и са припратом, наосом и олтарским простором оставља импресиван утисак. Припрата је мала и слабо осветљена, само са једним прозором смештеним изнад западног портала. Од наоса је дели раскошна капија од кованог гвожђа. Два масивна стуба носе хор који је уједно и ризница храма, а до њега се стиже степеништем постављеним на десној страни од улазних врата. Ограда хора богато је украшена балустрадама и разноврсним геометријским орнаментима.

Пространи наос засвођен је полуобличастим сводом подељеним y пет поља. Бочни зидови у унутрашњости издељени су са по три пара пиластра, који имају коринтске позлаћене капителе Светла зидна декорација још више истиче раскошну дрворезбарију и богато сликарство.