(Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785) био је истакнути српски песник, историчар, барокни просветитељ, бакрорезац, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија личност српске поезије у XVIII веку. Аутор је првог српског буквара из 1767. године и првих уџбеника латинског језика.
Писао је приручнике о лековитом биљу и његовој употреби, као и рецептуре за производњу различитих вина. Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог, издато у Венецији 1772. године. Седамдесетих година XVIII века изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.
(Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785) био је истакнути српски песник, историчар, барокни просветитељ, бакрорезац, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија личност српске поезије у XVIII веку. Аутор је првог српског буквара из 1767. године и првих уџбеника латинског језика.
Писао је приручнике о лековитом биљу и његовој употреби, као и рецептуре за производњу различитих вина. Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог, издато у Венецији 1772. године. Седамдесетих година XVIII века изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.
(Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904) је био један од најзначајнијих српских песника XIX века. Рођен у Новом Саду, Змај је још од ране младости почео да пише песме, а његов стваралачки опус обухватају и прозна дела, преводи и драме. По професији је био лекар, али је остао упамћен као велики дечји песник. Сваке године у Новом Саду одржавају се Змајеве дечије игре – фестивал за децу, у његову част. Активан у културном, друштвеном и политичком животу, Змај је писао и поезију за одрасле, као и политичке текстове у којима је изражавао своја патриотска осећања, љубав према природи и хуманистичке идеале. Његов лик је остао симбол љубави, хумора и доброте.
(Вршац, 1898 – Нови Сад, 1971) био је врсни адвокат, друштвени, спортски и културни радник. Са групом младића основао је ФК „Војводина” у марту 1914. године. Својим преданим радом и визијом умногоме је допринео развоју фудбала. Између осталог, био је члан Управног одбора Матице српске, дугогодишњи председник Надзорног одбора Друштва за Српско народно позориште, члан Патроната Српске велике гимназије и генерални секретар Југословенског ногометног савеза. За време окупације у Другом светском рату био је један од покретача спасавања деце из злогласног логора у Шарвару. Сахрањен је у породичној гробници на Алмашком гробљу у Новом Саду.
(Вршац, 1898 – Нови Сад, 1971) био је врсни адвокат, друштвени,
спортски и културни радник. Са групом младића основао је ФК „Војводина” у марту 1914.
године. Својим преданим радом и визијом умногоме је допринео развоју фудбала. Између
осталог, био је члaн Упрaвнoг oдбoрa Матице српске, дугoгoдишњи прeдсeдник Нaдзoрнoг
oдбoрa Друштвa зa Српскo нaрoднo пoзoриштe, члaн Пaтрoнaтa Српскe вeликe гимнaзиje и
гeнeрaлни сeкрeтaр Jугoслoвeнскoг нoгoмeтнoг сaвeза. За време окупације у Другом светском
рату био је један од покретача спасавања деце из злогласног логора у Шарвару. Сaхрaњeн je у
пoрoдичнoj грoбници нa Aлмaшкoм грoбљу у Нoвoм Сaду.
(Нови Сад, 1873 – Нови Сад, 1938) био је српски композитор, тамбураш и есперантиста. Као младић у Новом Саду, изучавао је столарски и стакларски занат, али их није завршио јер је сво слободно време посвећивао музици и песми. Након завршетка берберског заната, отворио је своју радњу на данашњем Житном тргу. Свирао је тамбуру и гитару, а писао је и песме. Био је један од пионира народне музике код Срба. Компоновање је изучавао код познатог српског композитора Исидора Бајића. Са својим тамбурашким оркестром држао је концерте у Немачкој, Аустрији, Русији, Бугарској и Пољској. Оснивач је Новосадског друштва есперантиста. Живео је у Улици Милана Ракића број 11 (та кућа данас не постоји). Новосађани су га звали „чика Марко“.
Марија Трандафил (Нови Сад, 1816 – Нови Сад, 1883) била је велика српска добротворка. Врло млада се удала за богатог трговца грчког порекла Јована Трандафила. Рано оставши без деце, Трандафили су се посветили хуманитарном раду, помажући сирочад, сиромашну децу и њихове породице. Финансирали су обнову Николајевске, Успенске и Јерменске цркве у Новом Саду, као и бројне зграде и споменике који су страдали у бомбардовању током револуције 1848/49. Од дела средстава завештаних Маријиним тестаментом основан је фонд помоћу којег су се школовали ученици Српске велике гимназије. Најзначајнија њена задужбина био је Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду. Зграда је изграђена по пројекту архитекте Момчила Тапавице, а данас се у њој налази Матица српска.
(Нови Сад, 1816 – Нови Сад, 1883) била је велика српска добротворка.
Врло млада се удала за богатог трговца грчког порекла Јована Трандафила. Рано оставши без
деце, Трандафили су се посветили хуманитарном раду, помажући сирочад, сиромашну децу и
њихове породице. Финансирали су обнову Николајевске, Успенске и Јерменске цркве у
Новом Саду, али и бројних зграда и споменика страдалих у бомбардовању у револуцији
1848/9. Од једног дела средстава, завештаних Маријиним тестаментом, основан је фонд
помоћу којег су се школовали ученици Српске велике гимназије. Најзначајнија њена
задужбина био је Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду. Зграда је
изграђена по пројекту архитекте Момчила Тапавице, а данас се у њој налази Матица српска.
(Београд, 1853 – Нови Сад, 1923) био је доајен српског позоришта.
Још као младић показивао је велики таленат за глуму, опробавши се пред београдском
публиком. На позив Антонија Хаџића придружио се Српском народномн позоришту (СНП).
Први пут је заиграо пред новосадском публиком 1873. године, а наредне четири деценије
остао је везан за СНП као глумац, редитељ и управник. Умро је у гардероби позоришта,
спремајући се да изађе пред новосадску публику и обележи 50 година свог рада. Женио се
три пута, а прва жена била му је глумица Јелисавета – Јеца Поповић. Јеца Добриновић
(Врањево, 1841 – Осијек, 1898) била је једно од шесторо деце свештеника Луке Поповића
који су се определили за глумачку професију. Први пут се појавила на позорници 1868.
године у новосадском СНП-у, у коме је остала до караја живота. Хаџић је за њу говорио да
„нико у нас не уме данас тако верно приказивати на позорници женске типове из нашег
народног живота; нико не уме тако живо да нам изнесе пунице, стрине, куме; зле, језичне,
заједљиве жене, сплеткашице, брбљуше, чанколизе, оштроконђе, па тек оне ројтанске
покондирене тикве…“ Добриновићи су становали у улици Хаџић Светића број 8.
(Буковац, 1832 – Београд, 1914) био је српски уредник новина и
преводилац. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, Сегедину и Загребу, а права је
докторирао у Бечу. Уређивао је часописе „Седмица“, „Српски дневник“ и „Даница“.
Покренуо је и уређивао часопис „Даничар“, који је излазио у Новом Саду од 1860. до 1972.
године. Захваљујући томе добио је надимак „Даничар“. У њему је објављивао своје преводе
пољских књижевника, представника романтизма. Као преводилац је запамћен по томе што је
први превео Сервантесовог „Дон Кихота“ на српски језик. Био је библиотекар Народне
библиотеке у Београду, дописни члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске
краљевске академије. Неко време становао је у Алмашкој улици број 16 (данас 20).
(Кула, 1878 – Нови Сад, 1915) био је српски композитор, учитељ и музички
педагог. Завршио је Велику православну гимназију у новом саду, у којој је касније 14 година
био професор певања и појања. Радио је на редиговању црквеног појања, водио је ученичке
хорове. Прикупљао је народне песме и прилагођавао их за извођење на класичним
инструментима. Најпознатије дело из његовог опуса је опера Кнез Иво од Семберије. У
тадашњој штампи објављивао је радове из музичке педагогије. У Новом Саду је 1909. године
основао музичку школу за децу и омладину. Она и данас постоји и носи његово име. Често се
селио, а одређено време је станова у Алмашком крају – у Скерлићвој, а потом у Улици Саве
Вуковића број 3.
(Бели Манастир, 1892 – Београд, 1989) био је српски математичар,
универзитетски професор и академик. Завршивши гимназију у Новом Саду, школовање је
наставио у Бечу, Загребу и Будимпешти. Током Првог светског рата, пребегавши из
аустроугарске војске, као добровољац се борио на Солунском фронту. Постао је професор на
Техничком факултету у Београду, раме уз раме са Михајлом Петровићем Аласом и
Милутином Миланковићем. Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 – Београд, 1981) био је
историчар уметности, књижевник и културни делатник. Студирао је историју уметности и
књижевност на париској Сорбони. Путовао је по Европи у циљу формирања збирке за
оснивање Музеја кнеза Павла – данас Народног музеја у Београду. Заслужан је и за оснивање
Галерије фресака 1951. године. Радивој и Милан Кашанин живели су неко време у Барањској
(тада Мишијој) улици.
(Нови Сад, 5. V 1824 – Нови Сад, 9. VIII 1886) био је књижевник, учитељ и
уредник новина. По завршетку петог разреда у Српској православној гимназији у Новом
Саду, на Евангелистичком лицеју у Пожуну (данас Братислави) слушао је реторику и поетику.
Био је члан Матице српске и Друштва за Српско народно позориште. Сакупљао је народне
песме и био покретач и уредник бројних часописа. Сматра се првим историчарем који се
бавио прошлошћу Новог Сада. Његови записи објављени у листу Јавор и данас су изузетан
извор за проучавање историје Српске Атине. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом
Саду.
(Нови Сад, 1861 – Београд, 1953) био је вајар и члан Српске академије
наука и уметности. Као један од оснивача Уметничке школе, из које је касније настала
Уметничка академија, Јовановић је био веома посвећен педагошком раду. Најзначајнији део
његовог стваралачког опуса представљају јавни споменици и портрети, међу којима посебно
место заузимају Гуслар, Споменик косовским јунацима у Крушевцу, Споменик кнезу
Милошу у Пожаревцу, споменици Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у
Београду, као и низ споменика на београдском Новом гробљу. У новосадском Дунавском
парку, у фонтани се налази његов рад Нимфа, а на куполи Привредне банке фигура Меркура.
(Београд, 1877 – Београд, 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар. У родном Београду завршио је основну школу, гимназију и студије филозофије. Докторирао је француску књижевност у Лозани, у Швајцарској. Као професор Београдског универзитета, предавао је најпре француски, а потом српски језик и књижевност.
Још као ђак писао је социјално-политичке чланке. У књижевности је означен као присталица историјског материјализма, који истиче рационалистички дух, без мистике и романтизма. И поред обимног књижевног рада, најпознатији је остао по својим књижевним критикама. Написао је историју целокупне нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата.
Преминуо је изненада, у 37. години живота, у Београду.
Светозар Милетић (Сомбор, 1799 – Нови Сад, 1869) био је српски књижевник и просветно-културни делатник. Рано је остао без родитеља, па је детињство провео код ујака, башког владике Гедеона Петровића. Након завршене гимназије у Сремским Карловцима, студирао је филозофију, а потом и право у Пешти и Бечу. Још као студент писао је поезију под псеудонимом Милош Светић.
Био је један од редактора српског Грађанског законика из 1844. године, објављеног у Кнежевини Србији. Поред књижевног рада, бавио се и превођењем класичних дела — Хомера, Вергилија, Шилера и Гетеа. Посебно се истакао као један од оснивача Матице српске, најстарије културне установе код Срба, испред чије зграде у Новом Саду се данас налази његова биста.
Био је управитељ и добротвор Велике српске православне гимназије у Новом Саду, чиме је оставио дубок траг у просвети. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.
(Мостар, 1737 – Нови Сад, 1810) био је трговац, племић, властелин, народни
добротвор. У Нови Сад се доселио 1773. године као имућан и пословно успешан човек.
Племићку титулу добио је 1791. године са предикатом од Берeксова. Вуковић је био познат по
својој великодушности и добротворним делима. Залагао се за привредни развој Новог Сада,
помагао је изградњу цркава и школа, као и штампање књига. На Светог Саву 1810. године
објавио је задужбинско писмо приложивши суму од 20.000 форинти за оснивање српске
православне гимназије у Новом Саду. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Новом Саду, где
му се и данас налази гроб.
(Београд, 1876 – Загреб, 1938) био је српски песник и дипломата. После школовања у родном граду, студије права завршио је у Паризу. Као дипломата Краљевине Србије службовао је у Приштини, Скопљу и Солуну. За време Првог балканског рата (1912–1913) борио се на Косову као добровољац у чети Војина Петровића – Војводе Вука. Током Великог рата боравио је у Букурешту, Стокхолму и Копенхагену као саветник посланства. И након рата наставио је службу као дипломата Краљевине СХС, прво у Софији, а потом у Риму.
Његов песнички опус није обиман, али је оставио дубок траг у српској поезији. Инспирисан српским светињама на Косову, написао је неке од својих најпознатијих песама: „На Газиместану“, „Симонида“, „Јефимија“. Био је редовни члан Српске краљевске академије.
