Први подаци о Свилари у Новом Саду датирају из 1765. године. Претпоставља се да је
реч о мануфактуруној производњи, а зграда прве Свиларе је изгорела за време
бомбардовања 1849. године.
Неколико деценија касније донета је Одлука о изградњи депоа за свилени кокон (1883.
године), а следеће је подигнута предионица са 120 вретена коју је покретала парна
машина. Било је то прво индустријско постројење у граду и највећа свилара у целој
Уграској. Четири године касније, фабрика је добила још две парне машине, а капацитет
предионице повећан је на 180 вретена. На оригиналном плану комплекса Свиларе из
године приказани су изграђени и планирани објекти. Поред изграђеног депоа за
чауре, предионице, базена, димњака и управе, планирана је фазна изградња смештајних
капацитета за раднике, административног објекта, амбуланте, магацина за угаљ, као и
проширење свих постојећих садржаја. У Свилари је радило око 500 радница, у почетку
махом Италијанки, а касније су се и Новосађанке приучиле раду у свиларској
индустрији.
Почетком прошлог века, новосадска фабрика свиле имала је 400 запослених, извозила
је свилене нити у Аустрију, Немачку, Француску и Италију и тако остваривала значајан
приход. У периоду између два светска рата, Свилара је доживљавала успоне и падове,
зависно од тога колико су произвођачи били у стању да понуде свилених чаура.
Тридесетих година, на иницијативу Алфонса Хрибера, директора Дирекције државног
свиларства, делатност фабрике је проширена на прераду сировине у финални производ
– свилену тканину. Изграђени су нови објекат за предионицу (2800 вретена) и
ткачница. Оснива се погон за оплемењивање свиле, фарбање и завршни поступак
обраде тканине који такође добија посебан објекат. Педесетих година XX века, услед
масовне појаве штеточине дудовца, посечена су и повађена дудова стабла, што је
означило крај развоја ове привредне гране у Новом Саду.
Данас се у сачуваном објекту бојадисаоне-погона за фарбање некадашње фабрике,
налази Културна станица Свилара, на углу улица Павла Стаматовића и Ђорђа
Рајковића. Задржана је форма некадашњег индустријског објекта, а пажљивом
реконструкцијом добијен је модеран, мултифункционални простор отворен за
уметнике, организације, односно за све грађане са креативним идејама и културно-
уметничким и друштвеним програмима.