ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ ЗА АЛМАШКУ ЦРКВУ- културно добро од изузетног
значаја
(Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика кутуре НРС бр. 1280/48
од 6. августа 1948. године; Сл. Гласник РС бр.16/90)
Данас постојећа црква Света Три јерарха или Алмашка црква, како је уобичајено да се
зове, подигнута је трећа по реду на овом месту. Први Алмашки храм подигнут је y периоду
1716–1718. године. У овом делу тадашњег Петроварадинског шанца населили су се
становници коморског села Алмаш. Пресељење села Алмаш и колонизација y новом крају,
одиграло се за непуне две године, када су и подигнуте прве куће, као и храм. Како је
новопридошло становништво било веома сиромашно, тако је и храм који су подигли био
скромних димензија, од материјала који се могао наћи у близини: био је од плетера,
облепљен блатом и покривен даскама. Према предању, овај српски живаљ никако није могао
да се договори коме да посвети цркву, а спор је решен сасвим случајно: приликом копања
бунара у порти пронађена је икона Света Три јерарха (Григорије Богослов, Василије Велики
и Јован Златоусти), те је, сходно Провиђењу, храм и посвећен овој тројици светитеља. Ова
црква није била дугог века, па је 1733. године сазидана нова која је имала темеље од печене,
а зидове од непечене цигле, свод и кров од дасака, поплочан циглом.Садашњи, трећи по реду
храм, подигнут је 1797. године, на специфичан начин: стара црква није рушена, већ је преко
ње грађена нова, како би се литургије стално одржавале. Када је довршена нова црква, стара
је срушена, а матријал изнет из цркве.
Садашњи храм је највећа православна богомоља y граду. С обзиром да Алмашани
дуго нису сматрани правим грађанима, они су из ината подигли највећу цркву y Новом Саду.
За разлику од садашњег, оригинални торањ је имао виши куполаст завршетак, али је исти
порушен у бомбардовању града дванаестог јуна 1849. године, а како приликом обнове, 1852.
године, није било довољно средстава да се уради идентичан торањ, саграђен је овај који и
сада постоји.
Током обнове цркве, y лето 1852. године, поправљен је кров на лађи цркве и бакром
покривен горњи део звоника, који је ту стајао до Првог светског рата. У јабуку под крстом
стављена је бакарна цилиндрична кутија са повељом на којој је писало да је торањ
обновљен прилогом из Русије од 900 златних рубаља, као и да је крст са јабуком постављен
љета Господња 1852. У ово време патријарх српски био је Јосиф Рајачић, владика бачки
Платон Атанацковић, а старешина храма протојереј Павле Стаматовић. Исте године, 3. јула,
ову цркву посетио је аустријски цар, Франц Јозеф уједно и велики војвода Војводства
Србије, који је током Благодарења целивао Јеванђеље.
Током Првог светског рата, поскидана су звона и бакар са цркве и претопљени за
војне потребе.
Следећи радови на цркви обављени су током 1933. године, а из тадашње новосадске
штампе дознаје се да је стари цреп са крова замењен новим, дотадашњи леп на фасади, на
лађи цркве и на торњу обијен и замењен новим од аранђеловачког млевеног мрамора са
подножјем изграђеним y уметном камену. Крст и јабука скинути су и дати стручњацима на
позлату. Постојала је намера да се тадашњи лимени кров на торњу замени бакарним који је
постојао до Првог светског рата, али није било довољно прихода. Приликом обијања лепа
откривен је на сва три портала уметничкки каменорезачки рад, који је нестручним оправкама
током ранијих деценија био премазиван и оштећен бојом и малтером. Портали су од тада
остали откривени и више нису премазивани, нити малтерисани. извршена је 80-их
Дуборез у цркви је радио Аксентије Марковић, а иконостас познати сликар Арсеније
Теодоровић. За Аксентија и његовог брата Арсенија Марковића важило је да су први
дрворезбари међу новосадским Србима, да се њихови послови хвале у осам епископија, а
митрополит Стефан Стратимировић тврди да су они први слободну ову уметност донели y
ове крајеве и y њој поучили Србе. Резбарске послове Аксентије је започео 1800. године, а
морали су бити окончани до 1803. године, јер је те године Арсеније Теодоровић започео
сликање икона (постоји запис на иконостасу – икона Васкрсење Христово y центру друге
зоне), а у исто време је започео и радове на сликању зидних површина, посао који вероватно
није завршио до 1811. године. После рушења дела цркве у бомбардовању 1849. године, услед
прокишњавања дошло је до оштећења зидних икона, па је црквена општина одлучила, 1866.
године, да их прекречи и преко њих постави молерај. Ове композиције су тако остале
сакривене пуних 118. година. Унутрашње обнове цркве поново су вршене 1937. године, а
живопис није откривен, па је црква поново префарбана. На сводовима су доста невешто
стилизовани облаци и небо, који су стајали пуних 47. година. Ове радове извео је
декоративни сликар Стојан Лазић из Новог Сада. Рестаурацију икона обавио је Пимен
Максимовић Софронов, који је иначе родом из Естоније, а y Југославију је дошао 1934.
године.
Приликом рестаураторских радова у унутрашњости Алмашке цркве, 1983.
године, испод вишеслојних кречних намаза, откривено је монументално зидно сликарство, за
које се није знало. Радови унутар цркве, обављени су под руководством сликара-
конзерватора Душана Нонина. Открићем зидних слика на сводовима храма, добио се један
важан сегмент, значајан за проучавање српског зидног сликарства на ширем подручју
Карловачке митрополије. Посебну вредност цркви даје икона Пресвете Богородице, рад
чувеног српског сликара Уроша Предића из 1905. године.
Алмашка црква је једнобродна грађевина, засвођена полуобличастим сводом,
полукружном апсидом и звоником који се уздиже из прочеља и почива на четири ступца, од
којих су западни уграђени y зидну масу, а источни су слободно стојећи.
Спољашње фасаде цркве једноставно су рашчлањене конструктивно-декоративним
елементима, y виду витких, једноставно профилисаних пиластара. На бочним спољашњим
зидовима пиластри су удвојени, са варијантом јонских капитела. Хоризонтална подела је
назначена помоћу два кордонска венца, при дну и при врху, целом дужином фасаде, чијој
живости доприносе велики, лучно завршени прозори, са класицитичким детаљима y виду
оштро преломљених гирланди на оковима прозора.
Звоник, који је карактеристични део барокне архитектуре y Подунављу, овде је завршен са
доста плитком четворообличастом металном куполом.
Три портала, претежно неокласицистичке обраде, доминантан су украс фасада.
Унутрашњост храма је богато декорисана и са припратом, наосом и олтарским простором
оставља импресиван утисак. Припрата је мала и слабо осветљена, само са једним прозором
смештеним изнад западног портала. Од наоса је дели раскошна капија од кованог гвожђа.
Два масивна стуба носе хор који је уједно и ризница храма, а до њега се стиже степеништем
постављеним на десној страни од улазних врата. Ограда хора богато је украшена
балустрадама и разноврсним геометријским орнаментима.
Пространи наос засвођен је полуобличастим сводом подељеним y пет поља. Бочни
зидови у унутрашњости издељени су са по три пара пиластра, који имају коринтске
позлаћене капителе Светла зидна декорација још више истиче раскошну дрворезбарију и
богато сликарство.